
Blog
ОВАКО СЕ РЕШАВАО ПРОБЛЕМ НЕОДГОВОРНИХ НОВИНАРА У КРАЉЕВИНИ СРБИЈИ..
Претече данашњих таблоида у нашој земљи су се појавиле са почетком двадесетог века, наравно у непрепознатљивом облику у поређењу са овим данашњим. Ипак и као такви, много блажег и безазленијег наратива од ових садашњих, зарад веће читаности њихови уредници су се временом све више осиљавали. У времену претече данашњег „грађанског либерализма“ људска „слобода“ постала је све већа, а одговорност за њу све мања. Тако су и баријере појединаца за изречене лажи и промоцију деструкције, постале све попустљивије да би до данас еволуирале у њихово потпуно нестајање што је заправо и био крајњи циљ борбе за успостављање тзв. „либерализма“.

Наравно, нису баш сви немо гледали и дозвољавали ову еволуцију друштвене деструкције па су се у циљу његовој стајању на пут, посегли ка неким традиционалнијим решењима опречна оним данашњим грађанским методама. Један од њих је чувени четнички војвода Воја Танкосић. Једном приликом бивши полицајац и уредник листа „Полицијски гласник“, Наум Димитријевић, погрдно је писао о активности Народне одбране познатије као „Уједињење или смрт“, која је штитила српске цивиле у угроженим територијама. Мајор Танкосић га је тада отео и затим тукао мотком дужом од два метра и дебљине човечије руке. Између осталог се спомиње да га је и частио речима „нитков који нитковске послове свршава“. Танкосић је затим тужен од стране Димитријевића и заврио је на суђењу на ком је уложио жалбу да је Наум поднео лажну оптужницу у којој је неистинито говорио да је ударен 3 пута већ је истина да га је ударао 19 пута, али се он није сећао тога јер је после трећег пао у несвест. Танкосић бива правоснажно осуђен на затворску казну, али у његову одбрану ступају министар војни Степа Степановић и краљ Петар лично, који га је и помиловао без да је и дана провео у затвору.
Грађанска држава са собом доноси и грађанска права, а она допуштају и сву деструкцију чијој смо сведоци данас. Национална држава подразумева нешто друго и доноси другачија права, која су пре свега условљена људском одговорношћу за околину. Али ми не желимо то, то је ипак неко “заостало давно прошло време”..











