Многи неверници и безбожници приликом спомињања питања вере постојање узвишеног негирају сада већ устаљеном причом, позивајући се на недостатак доказа о постојању Бога. Иако, је сасвим јасно да вера не би била вера да Бога сви можемо свакодневно да видимо на начин какав такви замишљају, многи га ипак сваким даном видимо и осећамо јер је он међу нама, сваког дана и у сваком тренутку. Сулудо је тражити и доказивати онима који не желе да виде оно што им је испред очију, али свака Велика субота и појављивање благодатног огња у Јерусалиму подсети све такве да никада није касно да отворе очи и прихвате једину истину, која је увек била тако јасна и очигледна.
Како Христови најближи пратиоци и верници, имају данас своје наследнике и оне које верују и следе њихов пут, тако и они који су их исмејавали и стављали на стуб срама, такође данас имају своје наследнике. Када смо пре пола деценије, почели са овом нашом мисијом, били смо исмевани, нападани и одвраћани са тог пута по сваку цену. Многи памeтни “аналитичари” су нас убеђивали да је српски народ мртав, патриотизам старомодан и да је време да се окрене неким другим модернијим стварима. Све те неверне гласове нисмо ни слушали нити желели да чујемо, јер смо као и данас следили своје срце и веровали у наш народ и његово васкрсење. После овако кратког времена, као награду од Свевишћег, добили смо још једно велико Божије чудо у низу. Постали смо живи сведоци васкрсења српског народа, који је био на ивици смрти или по нечијим речима одавно мртав. Видимо реке људи са иконама, свећама, српским тробојкама како марширају улицама српске свете земље. Видимо нове млађе генерације које се буде и одбацују од себе наметнуто, сатанско комунистичко васпитање и окрећу се старим вредностима својих чукун – деда. Чујемо те млађе генерације како поносно певају старе српске песме које су певали и њихови преци на Крфу и Равној Гори, али које и саме стварају нове за своје унуке и праунуке.