“У СВЕМУ ЈЕ БИО ПРВИ ОСИМ У ПОВЛАЧЕЊУ” – ВОЈА ТАНКОСИЋ!

⁣⁣У јесен 28. септембра 1880. године у Руклади рођен је Војислав Воја Танкосић познат као Војвода Танкосић, био је мајор српске војске, четнички војвода, један од оснивача Црне Руке и учесник најважнијих историјских догађаја у Србији, од Мајскога преврата 1903. до Сарајевскога атентата. Носилац је Златног војничког ордена Карађорђеве звезде са мачевима. Уз помоћ нашег пријатеља Славише Павловића, иначе и писца Ратници Црне руке, књиге које можда и најбоље осликава живот овог славног војводе, покушаћемо да вам укратко што боље приближимо о каквој људској величини се ради.

Наком Мајског преврата Воја Танкосић постаје изузетно познат у Београду. плаховит по природи, био је спреман да се обрачуна са свим противницима преврата. Причало се да замерање са еим значи и обрачун са његовим људима, па се један изасланик који је лоше говорио о завереницима прибојавао и одмазде и молио друге официре да га заштите од немирног официра. Но, Воја није био сирови силеџија и ситни градски кавкаџија, што ће се у будућности и показати. Увек би најавио обрачун, а најчешће је, вероватно надахнут књижевним јунацима из периода витештва, позивао на двобој, али се нико није усудио да изађе на црту најбољем стрелцу у српској војсци.Наиме, још на студијама показао је изванредно руковање оружјем тако што је за опкаду угасио пламен свеће из брзометке са 50 метара удаљености. У будућности гађање пламена ће постати омиљена забава његових војника. Како је решавао проблеме када је морао са онима који нису хтели да му изађу на црту показује много примера, ми смо за ову прилику издвојили пример Наума Димитријевића. Наум бивши полицајац и уредник листа „Полицијски гласник“, који је погрдно наденуо име Црна рука члановима организације „Уједињење или смрт,“ жалио се да га је мајор Танкосић отео и тукао мотком дужом од два метра и дебелом као човечја рука. По писању тадашњих новинара, ударио га је 19 пута, али се Наум сећао само прва три ударца, јер се после онесвестио. Између осталог се спомиње да га је и частио речима „нитков који нитковске послове свршава“.

Занимљиво је да није презаo ни пред најмоћнијим савременицима. Тако се Београдом причало да је Николу Пашића вукао за браду, називајући га бугарским шпијуном, а и да се сам Пашић жалио да га војвода прати, прети и исмева пред људима. Осликавала га је прека нарав и строгоћа, што је с обзиром на одговорност коју је имао и било разумљиво. Ипак, без обзира и на ту преку нарав и строгост, војнике под његовом командом красила је апсолутна оданост. Један његов сабоац је навео: “У СВЕМУ ЈЕ БИО ПРВИ ОСИМ У ПОВЛАЧЕЊУ.” Строги војсковођа живео је боемским животом. Волео је кафане и дружења, као и жене, које су му биле слабост, али је у везама волео слободу, говорећи да је венчан за Србију. У многим записима савременика Танкосића наводе и као женскароша и човека који је волео да попије. Такође, важио је за шаљивџију јер је радо започињао шале и кавге.