ДИРЉИВА ПРИЧА О ВИТЕЗУ БЛАГОШУ И ЊЕГОВОЈ ПРИНЦЕЗИ КРСТИЊИ…⁣

Од средњег века српски народ који је живео уз Саву и Дунав, а посебно онај са јужне стране, трпео је из правца севера многобројне нападе на живот и имовину. То се дешавало и пре Немањиног времена, а у његово време, па и касније, то је била редовна појава. Кад год би се Угарима указала прилика да са севера упадну у Србију, они је нису пропуштали, чинећи притом тешка злодела, убијајући голоруки народ, робећи и палећи све пред собом. На том њиховом правцу „деловања“ увек су били предели данашње Мачве са суседним крајевима, око које су се Угарска и Србија кроз историју непрекидно сукобљавале, а која је сачињавала средњовековну Мачванску бановину, и која је била поприште догађаја о којима причамо. У процепу два зла, угарског и агарјанског у народном предању остала су сведочанства о бројним страдалним, али и херојским животима наших предака. ⁣
⁣

Ту почиње и прича о младом витезу Благошу Угљешићу и његовој љуби, Крстињи. Та прича је карактеристична за живот нашег народа у то мученичко време. О њима се ништа поуздано не зна, осим да је, вероватно, Благош живео у близини манастира Мркодола, чији остаци и данас леже код села Коњуши, испод Влашића, у Рађевини. И у њему су се, по предању, лечили повратници са Косова, могуће и сам витез Благош. Не зна се тачно кад је млађани витез затекао попаљене и похаране „дворе“ и гроб своје вољене Крстиње. У сваком случају, док су се српски витезови борили против турског зла на једној страни, са друге, угарске стране, несрећа и сатирање су по правилу погађали слабо брањени народ у позадини. У једном од таквих „похода“ са севера страдала је и Крстиња, верна љуба витеза Благоша Угљешића. На гробу у који су је спустили околни сељани, Благош је само могао да на крст веже мараму, заветни дар своје вољене. На многим гробљима по Србији тога времена лепршале су мараме на крстовима храбрећи тако унесрећени народ да још постоје они који ће их бранити од туђина, по цену сопственог живота!⁣