И тог дана 24. марта, пре равно 23 године, наш српски народ изабрао је поново, по ко зна који пут у низу исправну страну историје. Овај слободарски народ није поколебала у одабиру исправне стране ни сила која му прети, ни ратна изнуреност током читаве деценије, па ни остављеност на цедилу од читавог света. Чини се да заправо никада није ни постојао одабир, већ само једна страна. То је та десна страна – страна Бога, светлости и слободе.
Наша мила Србија је пркосно стала у гард и без трунке страха подвукнула: “Ајде, кукавице удрите, чекамо вас!” Од тих кукавица је и стигао одговор раван њима. Удружене војске 22 државе нису смеле чак ни да се спусте на српско тло већ су га кукавички гађали касетним бомбама са раздаљине од више стотина па и хиљада километара. У акцији доношења западне демократије, српску децу су частили са више десетина тона осиромашеног уранијума од којег и данас умиру у највећим мукама по још неопорављеним болницама од њихових крстарећих ракета. И такав одговор српски народ није дочекао на коленима, јер му његова древна вертикална физиономија са главном уздикнутом ка небесима то недозвољава.
Циљ читаве ове мисије нису били мостови, школе, зграде, фабрике, болнице и породилишта које су порушили, већ слободарске душе – које још једном нису успели да поробе. Зато им је и ова мисија по ко зна који пут пропала, а одговори им стижу и данас. Србија и у овим тешким временима бира страну добра и то једина у Европи. То је највећи разлог да данас славимо слободу, али и да као такви оплакујемо неправду којој смо сведоци и у овим временима.