ДА ЛИ ЈЕ НАЦИОНАЛИЗАМ ПО ПРАВОСЛАВЉУ?

⁣⁣ Који је однос цркве и национализма и да ли је за Православног Хришћанина забрањено да буде националиста или је пак то за њега можда и нужно?

Корен главног аргумента којим се национализам проглашава за јерес у готово сваком случају када се одређени кругови позивају на њега, произилази из дела посланице Св. Апостола Павла у којој се каже: „Нема више Јеврејина ни Грка; нема више роба ни слободњака; нема више мушкога рода ни женскога: јер сте сви ви једно у Христу Исусу“.

И како то обично бива када одређени кругови читају Свето писмо у намери оправдавања своје иделогије и овај цитат Светог писма тумачен је не онако шта би он кроз хришћанску целину требало да представља, него онако како то одређенима одговара у издвојеном контексту који ће слободно тумачити. На овај начин иначе настаје и свака хришћанска секта. У овом случају дотични хипи-хришћани који се најчешће групишу око протестантске цркве или чешће њихових новонасталих секти, али нажалост у последње време и у нашој православној цркви – позивајући се на овај цитат закључују да „у Христу нема разлика у народима, дакле ако смо Хришћани за нас не би требало да буде ни љубави према било ком народу посебно тј. национализма.“

То је наравно апсолутно нетачно. Прво јер је на више места и у самом Светом писму демантован овај њихов суманути закључак попут последње Христове заповести Апостолима: „Идите, дакле, и научите све НАРОДЕ крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио.“

Дакле, Христос као син Божији прави јасну разлику у народима и прихвата њихово постојање као што је и по жељи Творца испуњено – да постоје народи као што постоје полови као што постоје и расе и културе и многе друге овоземаљске разлике – које на крају крајева и чине сву лепоту јер како би свет изгледао да смо сви исти без икаквих разлика? Овим се уједно демантује и друга проблематична групација која на истом библијском цитату покушава да у Хришћанство увуче истополне бракове и легитимност промене полова, позивајући се на други део реченице „нема више мушкога рода ни женскога: јер сте сви ви једно у Христу Исусу“.

Дакле, и Христос као син Божији прави јасну разлику у народима и прихвата њихово постојање као што је и по жељи Творца створено – да постоје народи као што постоје полови као што постоје и расе и културе и многе друге овоземаљске разлике. Оне на крају крајева и чине сву лепоту јер како би свет изгледао да смо сви исти без икаквих разлика?

И у овом издвојеном делу јасна је суштина – нема препрека у било којој разлици да се сјединимо у Христу. Што у пракси значи да неко може да буде и Нигеријац, и да уколико пожели прихваћено стоји у истом реду за причешће у Православној цркви поред Србина као што у истом реду могу да стоје и мушкарци и жене или људи који причају на 50 различитих језика. Уједно то никако не утиче да тај Србин остане Србин и воли свој народ и национални идентитет као што би то требало да воли и поменути Нигеријац или било који други човек – наш брат у Христу.

Шта више бити националиста и волети свој народ, то је за исконског Православца и нужно јер се јасно каже у другој Христовој заповести „Љуби ближњега свог, као самог себе“, а шта је твој народ него твоји ближњи. Хришћанин који не воли своје ближње не може да воли не оне даље од себе. Зато браћо у Христу, будите националисти. Љубите и волите целим својим бићем и Христа и свој народ.