После 75 година ћутања, зарад интереса или кукавичлука многих, синоћ је прекинута непријатна и мучна тишина. Победила је Србија. Поносна и храбра Србија која је коначно сложно решила да се сусретне очи у очи са истином. Победа је неизмерно битна јер је постављен камен темељац велик као Дарино срце, али она није коначна јер толике године ћутања и обмана није могуће сместити у један филм. Ово је тек почетак дугог пута.
Радује нас и евидентна зрелост, коју је наш народ показао поред наведене храбрости. Евидентно је да су и оне најмлађе генерације у великој већини схватиле да поента овог филма, као ни било ког другог суочавања са истином, није рађање мржње чак ни према најмонструознијим џелатима већ је то рађање свести на крилима љубави. Наша Дара синоћ није васкрсла из мржње према њеним џелатима већ због обновљеног сећања према њој, њеном брату и стотини хиљада других анђеоских лица који су са њом делили исту судбину. Искрено српско срце не зна да мрзи јер је учено да воли, а такво срце зна и да памти.