НАЧЕЛНИК ВОЈСКЕ КОЈИ НИЈЕ ХТЕО НИ НОВАЦ НИ ИМОВИНИНУ!

У наставку ћете имати прилику да прочитате тестамент и последњу жељу Драгутина Димитријевића Аписа, начелника српске војске и једног од најмоћнијих људи тог времена, коју је написао недуго пре него што га је краљ Александар стрељао у монтираном Солунском процесу. У њој оставља сво материјално „богатство“ које је стекао за живота. Одмах да напоменемо да не би дошло до забуне, Апис се као ни већина чланова организације никада није женио како не би могао бити уцењиван на било који начин и тако био отежан на путу уједињења Срба, па тако није имао ни деце. Такође, у тестаменту није спомињао своју кућу и земљу јер их није ни имао. Пуковник и начелник српске војске је живео у малој девојачкој соби у кући своје рођене сестре и зета Живана Живановића. У њој је имао све што му је било потребно и материјално што је за живота стекао: посебан улаз, мали кревет, ормар и један метални војнички сандук.

„Са својим стварима и имовином чиним овај распоред: Новац који после моје смрти остане молим да се пошље мом сестрићу Милану Живановићу, ђаку избеглици у интернату „Гранд Лyцее неуф“ у Ници. Коња Блихера, молим да се прода држави, првенствено, и да се новац добијен од продаје пошаље такође мом сестрићу Милану Живановићу у Ницу. Коња Звездана који је престарео, остављам на увиђавност оних, који имају надлежно право да реше да ли је тај коњ још способан за службу или не. Ако је способан за ма какву службу, онда га уступам радо држави, а ако није молим, да се убије. Све остале ствари остављам да се поделе нашој избегличкој сиротињи. Конзерве, дуван и уопште оно што је за јело молим, да се подели војницима жандармима, који су ме чували у затвору, уместо подушја. Мој џепни сат, успомена и поклон од мога зета Живана Живановића молим, да се пошаље мом сестрићу Милану Живановићу за успомену. То је моја последња жеља и воља. Молим, да се и ова моја последња жеља, по извршењу, пошаље, моме сестрићу Милану Живановићу у Ницу.“ 11 Јуна 1917 год. Драгутин Т. Димитријевић Апис у Солуну