Те давне 2008. иако су нам сећања као да је тај 21. фебруар био јуче, а не пре 14 година – догодио се један од највећих митинга у историји европске цивилизације. Српски националисти изашли су на улице сви заједно под једном заставом и раме уз раме, братски поручили да је Косово Србија и да тако заувек треба и мора да остане.
Процењује се да је на овом скупу учествовало преко милион душа. Посебан осећај поноса ствара чињеница импозантног броја српских родољуба међу јавним личностима који су тог дана својим говорима затресли тло читавог слободарског света: Митропилит Амфилохије, Емир Кустурица, Новак Ђоковић, Матија Бећковић, Војислав Коштуница, Дејан Бодирога, Андрија Мандић, Ненад Јездић, Ивана Жигон..
Ово је један од најсветлијих догађаја у новијој српској историји јер је доказао да српски национализам није мртав и показао је колико је Срба спремно да брани оно што је вековном борбом наших предака остављено у аманет будућим генерацијама. Ипак, остаје један горак укус на тај дан јер је угашен млад живот. Тог 21. фебруара емоција туге ескалирала је у револт српске омладине која је из бунта према највећој неправди 3. миленијума, уместо ка Храму Светог Саве пошла путем америчке амбасаде. Један међу њима, није се вратио кући. Храбро срце Зорана Вујовића утишано је након што се голорук обрачунао са силом која га је девет година протерала са његовог косметског огњишта.
Такође горак укус у устима на овај светли дан остаје и због шаке отпадника српскога рода који су се на тај дан свесно ставили на страну зла, управо против које је и устао сав тај блистави српски народ. Та шака мученика је овај свети дан искористила за крађу и лоповлук при чему је у вандалском чину демолирала низ приватних локала и дословно украла робу у износу више десетина хиљада евра.