Србија
Република Српска
Црна Гора
Дијаспора
Увек, али увек, као одговор, са друге стране долазио је хладан туш. Разочарења су се низала, а проклетсво је неким чудом и данас опстало да живи. Неки се и даље надају, траже одговоре и верују у највећу обману двадесетог века, а све што треба јесте да прочитају макар једну песму Јована Дучића. Овај интелектуалац је много пре него што смо сви ми савременици, дошли на овај свет одговорио на свако питање и решио сваку недоумицу која се тиче менталитета наших “драгих комшија” Хрвата:
Ти не знаде мрети крај сломљеног мача,
На пољима родним, бранећи их часно
Китио си цвећем сваког освајача,
Певајућ’ му химне, бестидно и гласно.
Слободу си вечно, закржљала расо,
Чек’о да донесу туђи бајонети,
По горама својим туђа стада пас’о,
Јер достојно не знаш за Слободу мрети.
Покажи ми редом Витезе твог рода,
Што балчаком с руку сломише ти ланце,
Где је Карађорђе твојега народа,
Покажи ми твоје термопилске кланце.
С туђинском си камом пузио по блату,
С крволоштвом звера, погане хијене,
Да би мучки удар с леђа дао Брату,
И убио пород у утроби жене.
Још безбројна гробља затравио ниси,
А крваву каму у недрима скриваш,
Са вешала старих нови коноп виси,
У сумраку ума новог газду сниваш.
Бранио си земљу од нејачи наше,
Из колевке пио крв невине деце,
Под знамење срама уз име усташе,
Ставио си Христа, Слободу и Свеце.
У безумљу гледаш ко ће нове каме,
Оштрије и љуће опет да ти скује,
Чију ли ћеш пушку обесит’ о раме,
Ко најбоље уме да ти командује.
Ћераћемо се још!
1,700.00рсд
