НАЦИОНАЛНА КАТАСТРОФА ВЕКОВНИХ СРАЗМЕРА – АУТОКЕФАЛНА МАКЕДОНСКА КОМУНИСТИЧКА ЦРКВА?!⁣⁣⁣ ⁣⁣⁣

Не памтимо гору вест која нам је стигла у овом веку. Наша Српска Православна црква се по први пут у историји одрекла своје јурисдикције над толико великом архиепископијом и предала га новонасталој расколничкој Македонској Православној цркви, која ће од ове године бити пуноправни власник свих вековних цркава, манастира и споменика на том подручју. Ми не дајемо себи за право ни у кога да упиремо прстом и да му судимо, али не желимо да се правимо да се ништа не дешава или да немамо емоције. Ових дана срца нам плачу јер управо преживљавамо националну катастрофу, а такве ствари, уколико себе називамо слободним људима, треба назвати правим именом.⁣⁣⁣
⁣⁣

Рационално објашњење за овакву одлуку и даље нисмо добили или ми једноставно не можемо и не желимо да прихватимо укидање искључиво српског националног, верског и културног идентитета као обострани уступак у решавању конфликта изазваног једностраним расколом друге стране – као ни кривотворно тумачење билбијске реченице „Сви смо једно у Христу“, јер се на начин какав се то данас ради онда припрема још већа национална катастрофа али епских сразмера.⁣⁣⁣
⁣⁣⁣

Сами себи јер немамо коме другом, постављамо питања на које немамо одговор. Како укидање само оног што је српско, представља обострани уступак? Који је удео друге стране у обостраном уступку? Који фактор безбедности ће сада постојати за све српске манастире, цркве и споменике који су и за време надлежности СПЦ били уништавани од стране македонских расколника? По чему можемо да разликујемо овакво решавање проблема од оних других садашњих и будућих почевши од Космета преко Црне Горе? Уколико на овакав начин изузимања националне одреднице у верским питањима, тумачимо поруку „Сви смо једно у Христу“, зашто је онда другој страни битно да се зову „Македонска“ православна црква? Због чега је онда нама битно да се вековима зовемо Српска православна црква? Зашто је у времену најтежег периода по нашу цркву 42. патријарх Викентије одбио да призна Македонску цркву и због тога потом био и убијен? Шта би нам рекли Воја Танкосић и Војвода Бабунски? Шта би нам рекао Ђурађ Бранковић?