Јуче нас је затекла страшна вест, да је српски студент Милан Лончар убијен без икаквог разлога док је шетао пса од стране два црна држављанина САД. Још једном се по ко зна који пут обистињује ужасна и монструозна констатација да српски живот у очима већине, вреди мање од живота држављанина неких других земаља. Опет се суочавамо очи у очи са земљацима и суграђанима наше државе који опет ћуте и окрећу главу на угашени живот једног од нас, док су готово увек били у првим редовима да подигну глас и осуде нападе на оне којима уз име и презиме не може да се припише и префикс “Србин”. Каква је то злоба и поквареност у вашим душама када вредност туђег живота мерите по националности, вери и боји коже. Каква је то лудост у вашим главама да највише обезвређујете и мрзите баш оне који су по свим овим “параметрима” исти као и ви, иако то упорно покушавате да порекнете?
Нико неће породици вратити сина Милана, нити овај текст нити ваше непостојеће саосећање, као што се неће вратити ни многи други српски животи пре Милана њиховим породицама али ћемо се поново пребројати и видети ко је на којој страни. Видећемо и већ сада видимо ко у себи и даље има онога што се назива образ, а ко га је одавно изгубио. ПОЧИВАЈ У МИРУ БРАТЕ МИЛАНЕ.