“Клевета рата производ је варошког цинизма, варошког морала од вајкада који прати увек распадање једног бившег света, али широки слојеви земљорадника ишли су увек на бојиште без моралног пада. Код нас су праве увреде тираде пацифизма, за наш народ, напаћен и гажен вековима, заиста се не може приказати шлем хушкача. Па ипак, пре свега, пре него што је земљорадник и пастир, он је ратник и треба му говорити о ратничким појмовима.
Ако му узмете ратнички понос, ратничку прошлост, војнички образ, шта ћете му оставити уместо тога? Ако унизите и оклеветате његово учешће у прошлом рату, ако упрљате ратове Србије, једини капитал у нас који још није проћердан, шта ћете имати том намученом народу лепо рећи? Пацифистичка пропаганда апсолутно је негативна све дотле док се састоји из једног апсурдног клеветања рата.
На најнижем стању разборитости и политичког морала били смо онда, када смо у интересу унутарњих, партијских проблема дрзнули се да ударимо у клеветање рата. У исмевање мртвих и вицева на рачун Кајмакчалана. Ако је икада војску, мртве и све сенке рата обасјала светлост, са недостижних висина у миру, ако је икада открила се мизерија таквог пацифизма, то је било тада. Рат који је био, са свим својим страхотама, са свим својим тешким жртвама и последицама за наш народ, ипак, изгледа као једна светла, вечна звезда у ноћи над нама.”