Пре свега јер га се он као један од његових главних представника никада није стидео баш напротив поносно га је истицао у свакој ситуација која би отворила прилику за то, упоредно са тим што је живео у временима када је то било никада теже и никада скупље. Баш због тога је и платио високу цену својим изгнанством и немаштином, али ни тада Српства се није одрекао. Колико је допринос Црњанског са једне стране био важан за српски национализам, толико је са друге био омрзнут од његових непријатеља и баш то је најбоље описао угледни професор Мило Ломпар следећим освртом на његово ванвременско дело:
“Насупрот моди међуратног времена која је интелектуалцу наметала да буде левичар, Црњански је ишао стазом државне идеје. Осећао је инстинктом пречанског Србина колико је држава важна за националну егзистенцију. Следећи државну политику правио је новинарске и дипломатске компромисе. Отуд је називан фашистом. То су говорили они који су имали разумевања за усташки устанак 1932, који су програмски позвали на рушење југословенске државе, који су писали похвале фиреру после споразума Xиtлeр–Стаљин. Околност да су били комунисти као да их је заувек амнестирала од одговорности. Некима се код нас стално прашта, некима никад.”