КАДА ЈЕ БЕС ПОГУБАН, А КАДА СПАСОНОСАН – НЕРАЗУМЕВАЊЕ КОЈЕ ДОВОДИ ДО СВЕ ВЕЋИХ ПОРАЗА..⠀

⁣⁣ Основна хришћанска врлина је смирење које је у супротности са појмом беса, али је исто тако универзална примена овог постулата, из његовог сутинског неразумевања, врло вероватно један од главних узрока националних пораза пред којима се сусрећемо последњих година.⠀

⠀

Дакле, ако би се Православац сусрео са искушењем пред својим личним непријатељем који му је учинио неко зло – реакција произашла из најдубље хришћанске апотеозе би била што силнији напор каналисања беса на личном плану као реципроцитет унутрашњег смирења и прага трпљења на сопственој кожи без узвраћања зла истом или већом мером. Овакав приступ директно осведочава Христову лекцију „Ко тебе каменом ти њега хлебом“.⠀

⠀

Ипак, сусрет Православца са злом пред којим се не налази само он већ и други невини људи, од њега захтева другачију реакцију. Бес је апсолутно природна реакција у моментима гледања како се прогоне твоји ближњи, пале твоји Храмови и отима земља твојих предака. Смирење и тиховање наспрам таквих призора зла је ништа друго до кукавичлука, а они смелији би се можда усудили да кажу и саучесништва. Бес је управо и уткан у човека да би био „живац душе“ у моментима када је потребна његова реакција на зло.⠀

⠀

Нажалост, велики део нашег народа је данас хипнотисан све јачим утицајем тзв. „Хипи-хришћанства“ које између ових различитих појмова ставља знак једнакости и који самим тим наводи Православне Србе да уместо да у себи пробуде природни бес који ће их натерати на одбрамбену реакцију, на зло реагују тихом патњом или још прецизније – не реагују.⠀

⠀

Ми смо погроме, међу којима вероватно најупечатљивији овај 17. марта 2004. којег се данас присећамо и више него довољно оплакали и одтуговали. Ипак и после више од 20 година жаљења нисмо схватили да та наша патња никада никога није занимала чак ни тада док су се злочини дешавали, а поготово данас после толико година. ⠀

⠀

Док се ми налазимо у колективној парализи туге пред несрећом која нам се одиграва у реалном времену, на Космету нестају и последњи трагови српског идентитета – што отимањем што издајничком предајом. Једино адекватно оружје против тога је ништа друго до бес.