Почетком 15. века балканске православне државе биле су у веома тешком положају. Са једне стране турска сила са друге стране римокатоличке државе које су подло вребале и дочекале тренутак да искористе исламску најезду са истока. Још од раскола 1054. године римокатоличка црква је тежила да свој утицај прошири што више на тло хришћанске Византије.
Користећи такав развој догађаја римокатолици су што директним што индиректним притисцима приморали тадашњег васељенског патријарха Јосифа Другог да у Фиренци потпише унију са римокатолицима, нама познату као “Фирентинска унија”. Веровали или не, уговор су потписали не само византијски цар већ и патријарси свих тада постојећих православних цркава. Једини који није потписао овај уговор био је српски патријарх Никон! Уз њега је стајао још само један митрополит, данас и светац, Марко Ефешки митрополит града Ефеса (у малој азији).
Заправо, највеће заслуге за ову одлуку која ће српски народ за век и векове уписати златним словима у овоземаљске странице, има српски деспот Ђурађ Бранковић који је тада запретио патријарху Никону да ће га дословно обесити ако и помисли да оде у Фиренцу. Када се у Цариграду сазнало да су Срби овако достојанствено одбили папу и нису прихватили унију, тамошњи народ се побунио, а васељенски патријарх Јосиф није од срамоте могао да се врати у Цариград већ је остао у Фиренци до краја живота, у којој убрзо и умире.
Сазнавши да се Србија супроставла моћном Ватикану, руски Велики Кнез је обесио руског патријарха због издаје православља. На тај начин пропада римокатолички план за “окупацију” Православља. Сведоци смо да Ватикан ово никад није опроститио Србима, а поготово не оклеветаним Бранковићима.