Мењање датума рођења му је временом метафорички ушло у крв па је тако једном у шали, Слободану Јовановићу рекао: “Ја сам моју годину рођења дотерао до 1875. године, ишао бих и даље, али ми је отац тада умро, па бих у питање довео част мајке.”
Чак и када је прешао шездесету годину, он би се љутио када би му неко рекао да је остарио. Знало се то у кругу његових пријатеља, па су се једни уздржавали да му говоре о старости, док су други то чинили шале ради. Међутим, Дучић није трпео да се говори о старости, не због сујете, него просто због тога што се осећао млад више од својих вршњака, што је дефинисао следећим речима: “Старост човекова почиње где се свршава његово одушевљење.” Текст је настао у сарадњи са писцем: Славишом Павловићем ( @pavlovics9 )