По убиству бежи у Бугарску где се запошљава као физички радник на железници у Софији. Убрзо су га запазили борци ВМРОа који га врбују у своју организацију. Прво је био у чети генерала Цончева где му је најбољи пријатељ био каснији кумановски војвода Крсто Лазаров Коњушки. У време Илинденског устанка је у чети скопског војводе ВМРО-а Николе Пушкарова, где користи искуство са железнице да разнесе пругу код села Новичана. После повлачења Пушкарова улази у чету Тодора Николова која након неколико неуспелих чарки бива приморана да се склони у Врање. У Врању је упознао Живојина Рафаиловића и решава да се придружи српској четничкој акцији, и да напусти бугарску у којој је деловао пошто српске није било. Од 1904. је српски војвода и кроз његову чету као кроз школу пролазе Војислав Танкосић и Војин Поповић Вук. Након младотурске револуције живи мирно у Прешеву све до 1909. када Турци покушавају да га убију, што је благовремено открио и одметнуо се у шуму. У Првом балканском рату учествује као војвода у четничком одреду војводе Војина Поповића Вука у Кумановској бици, битци на Мукосу, и на Бакарном Гумну.
У Првом светском рату учествује са шесторицом браће. Самостално преводи чету преко Албаније 1915-1916. Учествује у пробоју Солунског фронта. Од 1924. води чету која гони комите Ванча Михаилова и албанских качака. За време окупације 1941-1944, Живи скривено у Лесковцу. Умро је 1948. у Прешеву.