КРАЂА ИДЕНТИТЕТА И ТОРТУРА НА ВИДОВДАНСКЕ ЈУНАКЕ – СЛУЧАЈ НЕДЕЉКО ЧАБРИНОВИЋ!

Годинама и годинама, круже сада већ устаљене приче и флоскуле којим се Гаврило Принцип, Недељко Чабриновић и остали саборци Младе Босне присвајају каснијем Комунистичком покрету и југословенству и то као утемељивачи разних нових нација попут Хрвата или Бошњака итд. Многи се чак толико занесу па поричу и да су уопште били Срби који су у ствари погинули за слободу пре свега српскога народа. Та група људи, на жалост, не може да разуме да поглед на идеју Југославије није исти са становишта гледања 1910, 1945 или 2019 године. Све је или црно или бело. У незнању сопствене историје и неразумевању приликом њеног сагледавања дозвољава се себи да се њихов, под изговором тадашњег Југословенства, српски идентитет поистовећује са данашњим хрватским, босанским, „комунистичким“, словенским. У једном од претходних текстова смо детаљније писали о овом дуготрајном процесу искривљавања историје на уштрб српства, а у корист већ добро познатих интереса, тако да ћемо овом приликом писати конкретно о првом атентатору Недељку Чабриновићу и уз помоћ његове преживеле сестре Душанке Чабриновић, распознати зашто Чабриновић никада није и никада није могао бити ништа друго сем искључиво српски јунак.

Започиње причу тада осамдесетосмогодишња старица: „Нико и не зна да постојим. До сада сам ћутала. Али нећу више, није ме страх. Да нас мајка није довела у Београд, Хрвати – усташе би нас… знате већ шта би урадили… Сестре од тетке кад су нашли, једна је имала пликове од гашења цигара по телу, другој су доле набили цепаницу. – присећа се бака Душанка свих страхота које су се десиле њеној породици након херојског чина брата Недељка. Преживела је три бомбардовања, а хтели су, прича, да је стрељају и партизани и Хрвати и Немци. – Комунисти су нам упали у зграду и одвели на стрељање тек пунолетног младића јер је наводно био курир Драже Михаиловића. Побудинала сам се и питам те агенте који су дошли по њега како су за само пет минута утврдили да је то истина. Мало је фалило да одведу и мене, али кад су видели мало дете у мом наручју, ваљда ни њима није било свеједно.

Према њеним речима комунистичка тортура на њену породица се наставила и после рата и то само из разлога што се њена породица никада није одрекла србства. Тако је 1962. године у „Интерекспорту“, чије је седиште било на Тргу Републике, добила је отказ јер је писала ћирилицом ! Али су је касније после много муке вратили у друго одељење. Није, каже, било занемарљиво то што је сестра атентатора због чега је и имала толико проблема. Примирим се мало, и онда опет промовишем ћирилицу. Вечито сам била бунџија и ратоборна. Зато сам завршила са малом пензијом. Добијала сам помоћ као Недељкова сестра, једино од старе Југославије, кад је био Карађорђевић, јер је краљ Александар био симпатизер видовданских атентатора. Ипак је то био национални покрет да се ослободе Срби – прича поносно, док осмех титра на уснама.