Србија
Република Српска
Црна Гора
ДијаспораДок су српске жене храбро и достојанствено својим личним трудом освајале нове хоризонте на различитим фронтовима слободе од сликарства преко књижевности до архитектуре и медицине, жене широм посебно западног света клицале су партији и прокламованим активистима које су у том тренутку гледале као спасиоце који ће им донети успех, правду и једнакост.
Баш ти “спасиоци” и рађају 8. март, на састанку Друге интеранционале – скупу глобалних комунистичких организација, 1909. године. Од тог дана почиње прослава новог празника – Дана жена. Иако нико и нигде није дефинисао шта се тачно променило код статуса жена од тог састанка Друге интернационале 1909. године у односу на период пре ње, готово читав свет од те године почео је са прославама новог празника клицајући “слободарским” идејама комунистичке партије. Као што и увек бива кроз историју, слобода макар и фиктивна, која је извојевана од неког другог има и своју цену. Нажалост, као и код мноштва других примера и код овог примера велики део жена али и мушкараца ту цену уопште не примећује. Прва земља која уводи 8. март као званични празник је СССР 1918. године док код нас стиже падом монархије 1945. Епилог целе приче је да се од тог тренутка укидају сва права попут слободе говора, критичке мисли, религије, приватне имовине и то не само код жена већ и код мушкараца.
Цео парадокс се завршава на томе да данас после више од 100 година прослављања 8. марта и скоро 100 година од доласка на власт оних који су га створили, феминистички покрет који баштини идеју слободне и једнаке жене, не само да није нестао већ је јачи и гласнији него икада до сада. Суштински парадокс је да жена која се у овим временима сматра неслободном и обесправљеном, данас слави празник победе женске слободе док га друге жене које се тако не осећају занемарују и славе 365 дана годишње.
