САВ БЕСМИСАО ОТУЂИВАЊА ЦРНОГОРАЦА ОД СРБА СТАЈЕ У ИМЕ ЧУВЕНОГ СРПСКОГ СЛИКАРА – ПЕТАР ЛУБАРДА!⁣

⁣Петар Лубарда данас заузима место на врху листе најтраженијих сликара на простору овог дела Европе. Још за време његовог живота успео је да задобије дивљење са свих страна старог континента, које су се отимале не би ли дошле дошле до чувеног српског уметника. Лубарда је као и већина најуспешнијих Срба рођених ван граница данашње Републике Србије постао жртва присвајања новокомпонованих “нација”. Оно што је упечатљиво за све овакве примере, почевши од Тесле до Лубарде то је пресликан шаблон присвајања без обзира ко је “жртва”, а ко “егзекутор”.⁣
⁣Лубарда је рођен на Цетињу, у црногорским брдима који су му се трајно урезали у стваралачку меморију и постали неизоставан елемент његове уметности. Зато је и јасно зашто се међу његовим најпознатијим делима налазе слике попут: “Битка на Вучјем долу”, “Гуслар”, “Црногорка”, “Ријека Црнојевића”, “Портрет Црногорца” итд. Сав бесмисао одвајања црногорства од српства у данашњим временима стаје у чињеницу да су ова два податка из Петрове биографије сасвим довољне да га неки прогласе “црногорским сликаром”. Као и код многих других сличних примера сви други подаци његове биографије који непобитно указују да се током читавог живота осећао и представљао Србином, постају тотално занемарљиви.⁣⁣

На срећу овако високоумни људи су већ тада могли да предоседе опасност времена која долазе, па су и тада потенцирали на њиховом недвосмисленом српском идентитету. Тако Лубарда још 1971. шаље писмо уређивачу каталога изложбе следећим речима:”…Како не знам ко шаље податке о аутору који ће изаћи у каталогу, решио сам да пошаљем следеће и једине тачне биографске податке о мени. То су: Петар Лубарда, рођен 1907. године, Љуботињ; Србин; живи у Београду, Иличићева бр. 1…” (писмо се данас чува у архиви САНУ-а)⁣

Морамо споменути и његов чин одбијања понуде да уђе у Одбор за градњу маузолеја Његоша, речима: “…Сматрам да ми моја савјест умјетника не дозвољава да вас не замолим да опозовете одлуку коју сте донијели. Његош, велики пјесник, осјетио је то и желио да му Ловћен буде споменик. И зато сматрам да не треба кршити његову вољу.”⁣