Сигурно је да сте до сада видели фотографију човека са шајкачом и штакама, како проси (чисти ципеле) уз устаљени опис који обично гласи: “Краљ Александар је ратним инвалидима дозволио да просе на улицама и тако решио њихову егзистенцију”. Волели или не волели краља Александра, морамо се помирити са тим да је истина далеко другачија.
Приближно је тачно да је један број ветерана заиста завршио на улици у периоду пар месеци од 1918. до 1919. јер је то био временски интервал у којем се вишегодишњи рат тек завршио, а земља тек хватала почетни корак ка враћању у нормалне токове. Исто је чињеница и да краљ Александар није имао никакву улогу у тој ситуацији јер тада није ни био краљ већ регент који уопште није могао да има утицај на овакве ствари.
Краљ Александар већ 1919. спроводи “Аграрну реформу” којом апсолутно решава егзистенцију ратних ветерана на њихово опште задовољство. Наиме, масовно гради домове ратних инвалида, који су ветеранима пружали бесплатне оброке, здравствену негу и преноћиште у најбољим условима. Држава је на себе преузела комплетно финансирање удружења и бригу за своје војнике.
Затим се правно спроводи одлука још обећана на Крфу 1917. у дело, да ће Краљевина поклонити сваком српском борцу чак 4 хектара обрадиве земље па чак и куће или средства за њихову изградњу. На овај начин настају читава нова места широм Србије која као доказ њиховог настанка носе називе (задржане до данас): Ветерник, Александрово, Мишићево, Степановићевно и многа друга. Том приликом се постиже и још једна важна ствар, а то је да се оваква места формирају и на Косову и Метохији где Краљевина успева да у многим косметским крајевима добије већинско српско становништво!