“ЧЕКАЈ МЕ БОЖЕ, АНЂЕЛИ МЕ ВОДЕ…”

Споменко Гостић (1978-1993), један је од најмлађих бораца на ратиштима бивше Југославије 1990-их и Војске Републике Српске. Имао је непуник 15 лета када је погинуо од гранате која је испаљена са муслиманских положаја 20. марта 1993. године. Имао је шансу да оде у Париз, али је одбио, јер није хтео да напусти завичај и отаџбину која је пливала у крви. У рату је изгубио баку и родитеље. Одликован је Медаљом заслуга за народ. Данас га многи сматрају за истинског хероја. После мноштва петиција и захтева захвалног народа из Републике Српске у Добоју му је подигнут споменик. Исто тако и у Вишеграду. Снимљен је један документарни филм. Испеване су му бројне песме. Ипак више пута је из непознатих разлога одбијен захтев да буде проглашен за националног хероја и то до дана данашњег није постао, бар званично.

БИОГРАФИЈА

Споменко Гостић је рођен 14. августа 1978. у Добоју. Основну школу похађао је у Маглају, али је због избијања ратних сукоба у Босни и Херцеговини није завршио. Врло млад је остао без оца, који га је напустио. Почетак рата је дочекао сам с мајком Миленом и старом баком у српском селу Јовићи надомак Маглаја. Њихово село је било окружено насељима са већинским муслиманским становништвом, па се убрзо нашло на првој линији фронта. У месецу априлу 1992. умрла му је мајка, па је остао да живи са баком која је септембра 1992. године погинула у гранатирању Јовића од стране муслиманске Армије БиХ.

РАТ И ПОГИБИЈА

Иако је остао сам без икога, ни то ни број година ни несретно време у којем је живео нису га омели с пута храбрости и поштења. Волео је своју отаџбину више од свега, несебично и искрено спреман да за њу да чак и оно највредније што му је једино остало, свој млади живот за који би многи рекли да још није ни почео. Убрзо се пријављује у Војску Републике Српске где је у почетку био курир, да би потом био пребачен на развожење хране борцима ВРС на првим линијама фронта. Обављајући поверене задатке, једном приликом је са коњском запрегом упао у минско поље, при чему су коњи страдали, а он је био лакше повријеђен. Након тог рањавања, још је једном био лакше рањен. У офанзиви муслиманских снага на планину Озрен народ се повукао из Јовића, а Споменко Гостић је са неколико војника ВРС остао да брани село. Док се борио на Озрену за слободу свог народа, РТС је снимио репортажу о младом јунаку након које у његово село само због њега долази Предраг Симикић, наш богати човек из Француске, који му је понудио да га одведе у Париз да тамо живи, да га школује и усвоји. Међутим, Споменко је глатко одбио такву понуду јер није желео да напусти родну груду уз речи: “Вама свака част што сте превалили оволики пут и много Вам хвала, али ја сам одлучио и обећао да док рат траје, ја одавде нећу. Моју отаџбину не могу напустити, док се она не ослободи. Све док је тако ја не идем одавде.” У марту 1993, у гранатирању положаја српске војске, пет војника је погинуло, а Гостић је тешко рањен. Умро је 20. марта 1993. у родним Јовићима на брду Висићи, а сахрањен је са страдалим саборцима на сеоском гробљу села Јовића, које је припало маглајској општини.

ПОСЛE РАТА

Након завршетка рата, послe Дејтонског споразума, Јовићи су припали Федерацији БиХ, а село Бочиња, надомак Јовића убрзо је постало духовно и политичко упориште радикалних исламиста, вехабија. Из Борачке организације Републике Српске никада нису спровели у дело жељу српског становнитшва из РС да се посмртни остаци Споменка Гостића пребаце на српски део Озрена. У неким градовима Републике Српске покренуте су иницијативе за именовање улица по Споменку Гостићу. На годишњицу његове погибије, 20. марта 2014. године, у Добоју испред цркве откривен је споменик овом младом хероју.(3/3) ” НЕ ДАМО ТЕ ЗАБОРАВУ, ДЕТЕ МИРНО СПАВАЈ. БИЋЕ ТИ ТЕШКО АКО УСПОМЕНЕ ВРАТИШ. ХЕРОЈИ ЖИВЕ ВЕЧНО ПОЗДРАВИ МИЛИЦУ РАКИЋ..”