Србија
Република Српска
Црна Гора
Дијаспора
У јесен 1943. за време једног ноћног марша када су се борбе мало смириле у области Љубовије, дешава се овај занимљив дијалог који је у шали започео Драгослав Рачић са једним старијим сељаком – водичем. Наиме, Драгослав Рачић се тада у мраку представио као партизански командант и упитао сељака за кога је. Када се овај сељак изјаснио за краља и Дражу, Рачић је у шали рекао да ће га обесити. Сељак је и тада остајао при своме, хладнокрван и достојанствен. Није хтео да промени свој став ни најмањи део бивајући спреман да истог тренутка заврши свој живот због тога. Тада је настала обострана тишина. Прекинуо ју је поново Рачић почевши да нешто гунђа и псује како би сељака и даље држао у заблуди. Како је сељаков став постајао све јачи и пркоснији, Рачић одлучи да се одмакне и кренувши љутито му подвикну: “Сад одлази, па ником ни речи.”
Сељак остаде да ћути испраћајући погледом прослављеног генерала кога није успео да препозна, али који му остави такав понос на срцу да овај није могао а да му не поручи: “Не бој се, брате, ми смо наши, Дражини. Неће овде нико никада сем нас доћи. Јер, цео српски народ носи у грудима оно што си ти сада нама рекао.“
Сељак остаде да ћути испраћајући погледом прослављеног генерала кога није успео да препозна, али који му остави такав понос на срцу да овај није могао а да му не поручи: “Не бој се, брате, ми смо наши, Дражини. Неће овде нико никада сем нас доћи. Јер, цео српски народ носи у грудима оно што си ти сада нама рекао.“
