РОДОНАЧЕЛНИК СРПСКЕ ДРЖАВЕ – СТЕФАН НЕМАЊА!

Родоначелник свете лозе династије Немањић и отац српске средњовековне државе – велики жупан Стефан Немања, потоњи свети Симеон Мироточиви. Било је и пре њега у нашем роду великих људи, од којих ћемо поменути само неке : Властимира, Мутимира, Прибислава, Петра, Захарију, Часлава, Војислава, Михаила и Бодина. Испоставило се, међутим, да је њихово деловање у историји нашег народа било тек добра подлога за све оно што ће Немања касније уградити и доградити. У време њихове владавине, када се све погледа као целина, јасно се види да је српски народ био раздељен на многе мање области и господаре, а сваки од њих је тежио да својом земљом управља по својој вољи, па и туђом. Због тога је, углавном, српска држава у то време била слаба и незнатна. Од појаве Стефана Немање у нашој историји почиње истинска српска држава средњега века. До тада је, мање-више, постојала само историја племена, локалних покрета за ослобођење са половичним успесима, и личних покушаја на том пољу, али, ма колико они племенити били, иза њих није постојала права државна мисао и тежња ка трајној државној творевини.

У појединим периодима (током 11. и почетком 12. века нарочито) српске земље су биле у жалосном стању, све због лоше управе оних који су у својим рукама имали силу и власт. Заплетен у грађанским ратовима својих владалаца, српски народ је непотребно проливао братску крв. У тим сукобима су неки од њих тражили помоћ од туђина, Ромеја и Грка, Угара и Бугара, дајући им тиме прилику да се уплићу у српске ствари, а све на велику штету српске државе и народа. Та се лоша пракса и касније примењивала у нашој историји.

Промислом Божјим био је одређен да сабере расуто и уједини српски народ у једну државу. Он је добио име по Немији, библијској личности, који је по дозволи персијског цара Артансеркса, обнављао разорене зидине Јерусалима. Због одбране од непријатеља, својим је зидарима наредио да „једном руком раде, у другој држе мач, а ум свој управе Богу.“ Тако је и наш Немања морао да гради и брани у исто време, све до краја своје владавине. А она је била дуга и успешна, и на крају је „крунисана“ његовим монашењем и одласком на Свету Гору.

Држави којој је Стефан Немања дао тело, свети Сава је дао душу, ускладивши односе између Цркве и државе. Њихово горостасно дело и данас стоји и говори о њима, али и о нама, њиховим следбеницима, који би бар нешто од тог блага морали да сачувају. Иза овог скромног текста у којем смо нешто мало промуцали о преподобном оцу нашем Симеону, стоје непосредни сведоци његовог живота, његови синови, који су, свако у свом спису, описали житије свога оца. Њима се може придодати и „Житије светог Симеона“ од хиландарског јеромонаха Доментијана, ученика Савиног и његовог пратиоца на путу у Свету Земљу. Свима онима који желе да заиста упознају нашег оца Симеона и сами сазнају ког су рода, препоручујемо ове изузетне списе наших светих предака…