Ова прича долази из драматичног времена пре другог пада српске Деспотовине, а у време пропасти Ромејског царства (касније Византија). Било је то доба тешке духовне раслабљености српског народа које је започело још у време цара Душана, па се продужило братоубилачком борбом великаша у доба Уроша Нејаког, да би свој врхунац добило непосредно пре Косовског боја.
Људи су све више постајали равнодушни према злу. Ретко ко му се опирао. И баш тада, по рукопису који се данас чува у Патријаршијској библиотеци у Београду, у то зло време које је наговештавало скори пад Деспотовине под Османску власт, појавио се непознати човек у двору деспота Ђурђа Бранковића и пренео му жељу апостола Луке да му се мошти из грчког града Рогосе пренесу у Смедерево. У жељи да избегне пад под турску власт, Деспот је и сам долазио на помисао да му само “сила с више” може помоћи, али је тешко било претпоставити да је тако нешто могуће остварити. Углавном, док је разговор трајао, Деспот је стално имао осећај да тог непознатог човека однекуд познаје. Договор је пао и непознати је отишао. Кад се Ђурађ убрзо нашао поред иконе светог Луке, схватио је ко је био онај непознати човек. Био је то апостол Лука лично. Уз мноштво проблема, делегација коју је Деспот послао у Грчку по мошти Светитеља, успела је у својој мисији, помоћу Божјом, и мошти су се у Смедереву обреле 12.јануара 1453. Како се то десило и којим су путем мошти стигле у Србију, не зна се – све чудо до чуда, тим пре што је већ тада грчки део Царства био под Османлијама.
Многа чуда су се тада десила у Деспотовини, али њој више није било спаса. Народно одушевљење кратко је трајало. Његово духовно посрнуће је било све дубље и неверје све израженије, а пошто Господ не помаже на силу, крај какве-такве српске самосталности је био веома близу. Три месеца пре предаје Смедерева, Ђурђева унука Мара се удала за босанског кнеза, Стефана Томашевића, и у дала мираз мошти светог апостола Луке. Било је, дакле, времена, кад су апостоли шетали нашим главним градом. Сада су “у моди” неке друге шетње и параде. Али, тако то бива – ко неће натприродно, добиће неприродно…