Можда је најбољи пример за то оно што се дешавало у Источном царству Ромеја и Грка (Византији) и на Светој Гори почетком 13.века где је инок Сава, већ као архимандрит, тада боравио. Наиме, 13.априла 1204.године Цариград је пао у руке западних крижара који су, под изговором да иду у Свету Земљу да ослободе Христов гроб од неверника (мислећи да они то нису) у злочину познатом као Четврти крижарски поход (намерно кажемо крижарски да бисмо направили јасну разлику између крижара и наших “витезова крсташа”, правих Христових војника,који су крв лили за Крст Часни и Слободу Златну, да не увредимо ни орла крсташа који је символ на нашим знамењима, као ни “крсташ барјак”), “свратили” мало до Константинопоља, заборавивши куд су кренули, и притом учинили такве злочине да их се данас стиде чак и западни историчари и писци, иначе склони да до дана данашњега све злочине Запада правдају. (И ту њихову “особину” добро знамо.) Недељу дана ужаса који су ти тзв.”хришћани” приредили својој православној “браћи” нешто је чега се људска “цивилизација” у својој историји треба највише да стиди, па речима истих тих западних “стручњака”. Убиствима и пљачкању као да није било краја, све уз прећутну сагласност папе Иноћентија III, “идеолога” целе операције венецијанског дужда Енрика Дандола и мноштва европских грофова и “витезова”. Опљачкано је све. Није било цркве и дома који нису спаљени или оскрнављени. И чувена Аја Софија тешко је страдала, уз саучествовање првог латинског “патријарха”.
Од када је свет створен није из једног града толико плена изнето”, умекшано је злодело описао сведок тих дана Жофри Вилардуен. Месецима су флоте бродова превозиле опљачкано благо преко Средоземног мора у западне “престонице зла.” (Није ни чудо што је тзв,”процват западне Европе” суштински започео управо после тог, и њему сличних, злочина.) По још једном извештају који је оставио хроничар тога времена, Никита Хонијат, “Сарацени су милосрдни и благи у поређењу са овим људима који носе Христов крст”. Ромејско царство је раскомадано и подељено међу западним крижарима, остали су само неки мањи делови Епира, Никејске и Трапезунтске области да сетно подсећају на негдашњу славу Источнога царства. Нешто касније, у току исте године, и Света Гора је пала под “јурисдикцију” Латина. Шта је то конкретно значило за монаштво Богородичног Врта, писаћемо други пут. Не много далеко одатле, а у исто време, у Рашкој је још увек беснео грађански рат између Савине браће, Вукана и Стефана… Такво је, отприлике, било невреме у којем је Свети отац наш Сава чинио чуда Божја на земљи, а све из љубави према Богу и сопственом роду. Његово Житије из руке његовог ученика Доментијана, Теодосија Хиландарца, или прилагођене верзије од преподобног Аве Јустина Ћелијског и светог владике Николаја Српског топло препоручујемо свакој српској души која се још нада и верује. А без благослова Светога Саве (а то је благослов Божји) тешко ћемо икуд даље.