МОШТИ СВЕТОГ САВЕ НИСУ СПАЉЕНЕ НА ВРАЧАРУ 1594. ГОД.?!

Једна веома занимљива теорија за коју ће многи рећи да је теорија завере, кружи нашим народом већ скоро читав век. Наиме, почетком 20. века, тачније 1930. године, Мирко Драговић је написао једну историјску расправу коју можете је у целости погледати на дну текста и у којој је покушао да докаже да Свети Сава НИЈЕ спаљен на Врачару, 1594. године. Он каже следеће: „Сви извори који говоре о спаљивању Св. Саве, мутни су и несигурни, јер, изгледа да су писани по казивању људи који су чули, али ни један није видео.“ У више историјских извора се као година спаљивања Савиних моштију може наћи: 1594, 1595, 1596, 1599, 1605, 1667, 1688, 1689, 1692, 1697… Критиком извора и одбацивањем неутемељених вести, неки наши историчари који су се овим питањем бавили, као највероватнији датум спаљивања моштију првог српског архиепископа су узели 1594. годину. Ово је данас општеприхваћено мишљење.

Међутим, на темељу расправе коју је неколико година раније (1926) објавио прота Стеван Димитријевић, професор Теолошког факултета у Београду, Мирко Драговић је написао нову (1930) у којој покушава да докаже да Синан-паша није спалио мошти Светог Саве на Врачару, 1594. год. Главне поставке Драговићеве расправе су следеће: – Године 1594-те, Турци нису похарали Милешеву и однели мошти Светог Саве;
– Синан-паша није спалио мошти у знак одмазде према устанку Срба у Банату;
– Мошти Светог Саве се помињу у више извора из 17. века – са собом их носе милешевски калуђери у Русију приликом потраживања милостиње – читавих 10 пута (руску изворну грађу објавио Стеван Димитријевић у часопису „Споменик САН“, бр. 53, 1922.); – Мошти Светог Саве су у Милешеви почивале све до краја 17. века;
– Манастир јесте у једном моменту похаран – пре тога, калуђере је домаће муслиманско становништво упозорило на Турке, услед чега је светиња склоњена у Тарске Стене; дуго су мошти биле сакривене у пећини Ћурукачи, близу манастира Довоља (више пута су преношене из Милешеве у Ћурукачу);

– Довоља је, такође, неколико пута похарана; после једног таквог догађаја, калуђери намерно „пуштају буву“ да су и мошти страдале у ватри како би скренули пажњу са истих и спасили их даљег „распитивања“;
– У првој половини 19. века, (после 1834. године), из манастира Довоља их односи (краде) Никодим Ђурђевић, јеромонах;
– Односи их у манастир Морачу где преноси вест да се ради о архиепископу Арсенију, Савином ученику;
– Недуго затим, мошти завршавају у Кучима, а после Друге похаре Куча (1856), Црногорци их односе у манастир Ждребаоник, задужбину Вукана Немањића;
– Године 1884. су пренесене у манастир Косијерово, где су биле до 1915;
– Од 1915. до 1919. се налазе у Острогу;
– Године 1919, мошти су враћене у Ждребаоник.

Оно што је најзанимљивије је да светитељу који почива у Ждребаонику (мисли се и дан-данас) фале рука, штап и ћивот. Сачувана рука је приказана на фотографији и ако се не варамо, данас се чува у Милешеви. Опет, понављамо ово је само тероија која се заснива на горе поменутим аргументима. Ми смо је само пренели у целости, а на вама је да је прихватите или не прихватите. Шта ви мислите о овој теорији?