Није ретка појава да све чешће срећемо оне који припадају нашем културном и традиционалном наслеђу, а да га се прилично јефтино одричу. Такви покушавају да замену пронађу већином у западној култури у прихвате, дивећи се страним писцима попут чувеног Гете-а, не знајући да су се и они пре свега дивили нашем прелепом језику и културном наслеђу. Овакав пример можемо видети из преписке из 1823. између Вука Караџића и споменутог Јохана Волфганга фон Гетеа:
ВУК КАРАЏИЋ – ЈОХАНУ ВОЛФГАНГУ ГЕТЕУ
Лајпциг, 8. новембар 1823.
Ваша Екселенцијо,
Прожет најприснијом радошћу и осећањем захвалности пуним поштовања и оданости у сећању на час када сам при посети Вајмара био од ваше Екселенције љубазно примљен, узимам себи слободу, особито пошто сам од Ваше Екселенције добио тај налог, да Вам најпонизније доставим овде дословни превод од неколико српских народних песама, са најтоплијом жељом нека бих био тако срећан, да ова непотпуна и још неоплемењена кита цвећа, оплемењена од Ваше Екселенције нађе нешто места у Вашем врту, како би име нашег народа Вашом милостивом сарадњом свету више познато постало. Но ако бих био тако срећан да будем обавештен; да су приложене песме, код Ваше Екселенције наишле на најљубазнији пријем, или да бих се смео усудити да Вас са још више таквих услужим; то ћу ја као особиту милост знати ценити, који у најдубљем поштовању и оданости остајем Ваше Екселенције најоданији слуга Вук
ЈОХАН ВОЛФГАНГ ГЕТЕ – ВУКУ КАРАЏИЋУ
Вајмар, 20. децембар 1823.
Ваше благородије!
Јако сте ме обрадовали пославши ми веран превод прелепих српских песама, па сте ми пославши још и Граматику и Рјечник радост удвостручили и утростручили. Ваш је знаменити језик тиме и код нас себи пута прокрчио и нашим научницима у дужност ставио да се њиме марљиво занимају. Него ми опростите, што Вас и опет молим да ми једну услугу учините, те да ми пошаљете тако исто веран превод овде придодатих српских песама, а нарочито последње песме у којој се огледа чедан догађај. Остајте с Богом и будите уверени у моју подршку. Ваш понизни Ј. В. Гете