Србија
Република Српска
Црна Гора
Дијаспора
Чак и у данашњем времену које колико год да је тешко, опет је економски у много већем благостању него оно што је било рецимо почетком ХХ столећа, наш народ трпи непремостиве губитке. Када кажемо губитке пре свега мислимо на оно највредније – људе. Дошло је време да наш народ, српски народ, окреће леђа својој отаџбини и окреће се најприсутнијем изговору данашњице – “посао, плата, каријера”.
Чини се да до последњих пар деценија, нико од људи на овим просторима није “само радио свој посао”, имао пословне амбиције и тежио већој плати већ живео у “некаквим ретроградним илузијама” стављавши интерес отаџбине и друштва испред свог личног. Један од таквих је био и војвода Живојин Мишић. Његов одлазак са овог света сасвим довољно говори о његовом читавом животу и вредностима које су га кроз њега носиле. Нажалост, данас је овакав пример готово незамислива и неразумљива појава за већину савременика…
За савременог човека који је свој образ продао у бесцење за једну, две, три или десет просечних плата немогуће је разумети поглед на свет једног часног српског официра са почетка ХХ века. Мозак таквог човека уопште не може да процесуира информацију да је неко све што је имао на себи и све што је имао у себи оставио свом народу. Не треба се ни трудити па даље објашњавати како је светосавски подносио све тегобе дуготрајног војничког живота, имајући прилике да лично осети и све метријалне чари највиших друштвених положаја, а без трунке размишљања то и незаинтересовано одбити. Мишић је кроз цео свој живот ишао усправно, да би на скромној самртничкој постељи, 20. јануара 1921. године, сузних очију милујући руке своје деце и жене, изговорио своје последње две реченице: “Опростите што одлазим, а ништа вам не остављам. Ама баш ништа, сем једно часно име.”
Чини се да до последњих пар деценија, нико од људи на овим просторима није “само радио свој посао”, имао пословне амбиције и тежио већој плати већ живео у “некаквим ретроградним илузијама” стављавши интерес отаџбине и друштва испред свог личног. Један од таквих је био и војвода Живојин Мишић. Његов одлазак са овог света сасвим довољно говори о његовом читавом животу и вредностима које су га кроз њега носиле. Нажалост, данас је овакав пример готово незамислива и неразумљива појава за већину савременика…
За савременог човека који је свој образ продао у бесцење за једну, две, три или десет просечних плата немогуће је разумети поглед на свет једног часног српског официра са почетка ХХ века. Мозак таквог човека уопште не може да процесуира информацију да је неко све што је имао на себи и све што је имао у себи оставио свом народу. Не треба се ни трудити па даље објашњавати како је светосавски подносио све тегобе дуготрајног војничког живота, имајући прилике да лично осети и све метријалне чари највиших друштвених положаја, а без трунке размишљања то и незаинтересовано одбити. Мишић је кроз цео свој живот ишао усправно, да би на скромној самртничкој постељи, 20. јануара 1921. године, сузних очију милујући руке своје деце и жене, изговорио своје последње две реченице: “Опростите што одлазим, а ништа вам не остављам. Ама баш ништа, сем једно часно име.”
